U susret Istra 100 milja 2014: „Iskustvo na 1. ‘stomajlerici’ u Hrvata 2013“

U susret Istra 100 milja 2014: „Iskustvo na 1. ‘stomajlerici’ u Hrvata 2013“

PRVO PA MUŠKO!

Ajme, kak je to bilo jedno teško, a tako intrigantno iskustvo. Di početi, kako rječima dočarati ovu 165km dugu ludost? Pojma nemam – dugačko jedno i drugo ;).

Autor: Tadeja Krušec

U petak 12.04.2013. oko 12:30 smo krenuli autom iz Zagreba, put Koromačna, na cilj utrke. Prijava, podizanje 3 seta karti i kartona za perforiranje poklon vrećica, te vreće za 3 tranzicije (koje će nas čekati u mjestima Buzet 63km, Poklon 105.km, Labin 142.km). Oko 18:30 nas cca 120 luđaka busevima krenulo je put Umaga, uzbuđenje veliko, zadnje izmenjivanje iskustava, korisne informacije tipa: ugasiti mobitel da bi baterija što duže trajala (mob. obavezna oprema)… Cjelodnevni put i iščekivanje je meni puno teže podnijeti nego biti u pokretu 165km.

U Umagu 21:00 h. Baš “fensi-šmensi” – start s balonom, razglas, muzika, publika, nabrijavanje, zadnje upute, odbrojavanje i krećeeeeeeeeeeee, pa bilo nas je, fakat puno – svi trče ko sumanuti, prate bjele trakice kojima je organizator označio 165km dugu putešestviju (svaka čast!).

Namjerno se ranije nisam gotovo ništa previše informirala o trci, jer sam i tak bila sva napeta i nervozna, zapravo uplašena… Ali, zato sam tri dana prije trke savjestno pratila prognozu po etapama trke, pripremala opremu, pakirala sve za tranzicije posebno, mislim ono! Bila sam spremna za mjesec dana u Istri, to je sigurno :), doma sam donijela 40l veliku vreću neiskorištene opreme i klope hahahaha.

562018_10200342903568498_1451719410_nStartala sam obućena ko mali medo :). Po prognozi nas je morala dijelom prati kiša – ja sam se ko prava štreberica – PRIPREMILA: „Columbija“ first layer zimska majica dugih rukava, „Gore“ futrane tajice, “rupa style” Lasportiva tenisice, koje sam obljepila Duck tapeom (izdržao je taman do Buzeta kak sam i planirala), GTX zimske gamašne (mislim da su mi se svi smijali iza leđa, a više njih i u facu… [hahahaha], oko struka zavezala GTX turbo nepremočivu jaknu, 2x buff – klasika, jedan za vrat jedan za glavu. Mislim ono – ak vam je promaklo: start je bil u Umagu, di je poprilično toplo ;). Ruksak: sva propisana obavezna oprema, klopa, cuga i rezervna odjeća (poprilično težak ruksak s obzirom da su okrepe bile više nego česte).

I tak, krećem, trčkaram, gledam, kaj je ovo, pa većina cura koje znam su ispred mene, pa kaj se njima tak žuri, pa nije ovo treking, halo?!, ovo je THE Ultra ;). Počela sam i sama lagano pojačavati tempo iako mi nije pretjerano pasalo, jer mi je bilo vruće za popizdit. Čak su me već na 1. km, Mateja Kržišnik i Meta Dagarin zezale, da nek se svućem, da kaj mi nije prevruće, a ja sam samo zahroptala da neću, da ću radije trpit i da ne želim doživit potop kao na Istra treku u Barbanu prije 2 tjedna (namočila sam se i smrznula ko p***a).

561989_272599959543071_2088309202_nI tak sam već na 8. km između KT1 i KT2 navlačila Goretex jaknu jer se ulila kišurina ko iz kabla. na KT2 je negdi izletio Kiki Bata Šivak, pogubio se putem, ipak je bila noć, a trakice bijele, ne baš svaka u vidokrugu (hvala Ani Plavčak i Borisu Erženu za izlet od Umaga do Buja, jer to mi je jako pomoglo oko snalaženja na stazi po noći). Do KT3/15.km smo trčali zajedno Kiki, Duje, Verbnjak i ja, međutim ja sam se već debelo počela borit sa svojim želucem iako sam popila tabletu za želudac koja očito nije baždarena na cjelodnevno prežderavanje prije starta. Pustila sam ih naprijed i lagano penjala na KT4 Markovac te uzela još jednu tabletu, međutim, slabost je prešla na kvadricepse 🙁 [užas, strah i nevjerica]. Pa ono, mislim si, kaj bum već sad morala odustat, stvarno sam se osjećala grozno. Stisla sam zube i terala dalje, iako nisam mogla baš trčati, a teren baš trkački, makadami s malo uspona…

533710_272600222876378_216031061_nBuje KT7 (okrepa) su bile moja prva etapa u zamisli kako preživjeti ovo iskustvo. 26.km, živa kontrola, navijanje, a ja ko zombi, razmišljam o odustajanju, ne znam šta da radim, kvadri me rasturaju, kak ću dalje, a nismo još ni počeli. Natjerale su me Meta i Mateja, koje su bile stalno tu negdje na stazi, probala sam se odlijepit, da ne razmišljam o konkurenciji, nego lepo sama bauljam i imam jedan problem manje u glavi. Probam vizualizirat slične situacije koje sam prolazila do tada i odlučila nastavit. Želudac se primirio, bilo je podnošljivo, samo sam prdila ko prasica i podrigivala, ali mogla sam se kretat. Kak da rješim te jebene noge, šta da radim? Nekak sam došepesala do Grožnjana (okrepa) KT9/34.km, nalila vode, popila cole, pojela štrudlu, namazala kvadre Perksindolom (toplo/hladna krema protiv bolova) i popila jedan ketonal (to sam si spremila za glavobolju, jer me zadnjih 14 dana nesnosno bolio vrat i glava). Taman kad sam odlazila se spremao dalje i Loki, pitala sam ga da li hoda ili trči, bila sam u k***u, trebalo mi je društvo, predložila sam da idemo zajedno. Veli on da lagano trčkara, pridružila sam mu se u nadi da ću moć držat tempo, međutim kak su me malo popustili kvadri, odoh ja i ostavim ga i sama dotrčim do KT13/45km Oprtalj (okrepa). Tamo isto punim vodu, pijem colu, jedem pizzu, žvačem naranđu…Ugledam Verbnjaka kako sjedi s kartom i proučava di dalje, ma više mi je izgledao za odustajanje neg da je voljan završit 100 milja :).

S Carinom smo 2013. bili već na 3 treka u Istri, a prijašnih godina sam bila još na 3, na par Učka trekova i kojekakvih drugih trkica… praktički sam oko 70% staze poznavala. Verbnjaka sam nagovorila da krene dalje, da kaj bu sad tu sjedio i hladio se, znam di treba, ajmo, i tak je počela dionica do cilja u društvu sa Igorom Verbnjakom (velika hvala na moralnoj podršci, društvu i velikom kompanjonstvu :*). Oboje nas je mučio želudac, mene su stiskali kvadri, ja sam si nekak pomogla s lijekom, a konjina Verbnjak je trpio :).

I tak mi po noći šepesamo, malo u kiši, puno u blatu, po kojekakvim strmopizdim sklizavelama, tražeči trakice, ja kartu nisam vadila, iz principa, a i približno sam znala di treba… spava nam se, pa muka, pa kvadri, ahhh svašta nešto… dizalice su bili vesela trojka Slovenaca, ne znam tko su. E, oni su čavrljali, smijali se, pa trčkarali, penjali se, spuštali, ono, ko da su u šetnijici :D…. Malo su bili ispred nas malo iza nas, ovisno o terenu, na kraju smo ih nakon vertikalnog uspona na Mlun KT16/57. km ipak ostavili iza sebe.

Sad je trebalo samo još odraditi spust u Buzet KT17/63.km (1.tranzicija/okrepa), koji je za moje pojmove bio ispeljan antitrekerski 😀 – okolo-naokolo :), stigli u subotu 13.04. oko 6 ujutro… Blatnjavi. Meni je bilo poprilično zima od vlažne odjeće, sretna sam bila kaj sam se tak dobro obukla na startu, da mi tijelo nije trošilo energiju još i na zagrijavanje, te da su vitalni djelovi bili na toplom i suhom. Tu smo potrošili cca 30min na presvlačenje (ja komplet 100%), juhicu, čaj, presvlačenje u toplom, suhom, zatvorenom prostoru – MEGA! Vani je taman došao bus sa 100 kilometrašima koji su startali u 7:00 u Buzetu i odradili istu dionicu do Koromačna kao i mi koji smo imali neprespavanu noć iza sebe i 63 km u nogama s 1400 m uspona+spusta.

164654_272598766209857_1566483004_nE sad, spava mi se, a moram krenut na ŽBEVNIIICUUUU KT18-72.km i u tih cca 10 km odradit 1000 m uspona – mission inposible… Jao-jao, a znam svaki metar staze, jer smo tu kretali gore na Istra treku 2011. [Moja prva ultra trek pobjeda.] Usput sam žvakala sendvič i mantrala, ali nikako da se probudim i pokrenem od pauze, sva troma, pa malo sjednem sa strane, nekak se probam natjerat, a Verbnjak strpljiv i zapravo dosta šutljiv, valjda bi me sve drugo živciralo :D. Popila sam energetski napitak i krenula u penjanje, polako su nas počeli sustizat 1oo kilometraši, zabavno, poznata lica, oni trče, svježi, osmjesi na licima, a mi se vučemo ko rage hahahaha… Ipak kad je došao silazak sa Žbevnice smo naravno stavili u veću brzinu. Onda dosadna penjanja i spuštanja s puno dugačkih dionica po makadamima. Usponi dobri u razmjernom tempu, spustevi trčanje, makadam kolaps 😀 – brzo hodanje. Tak odradili Gomilu, Orljak i stigli na Korita KT22 93.km.

Tu sam bila već poprilično u depresiji, jer sam skužila da smo došli puno ranije nego sam ja to pokušavala dva dana ranije izračunat i skužila da nikak ne bum mogla spavati :D, jer sam za to htjela iskoristit noć, a noć je još dalekooo. A onda sam još platila psihološki danak, od negledanja plana puta sam skužila da posli Korita imamo još USPON naVeliki Planik, koji je meni tad zvučao baš Veliko, prije nego što se spustimo u Poklon na 2. tranziciju, di sam mislila malo odmorit. Zapalila cigaretu (hvala Čevap) i potegla domaćeg jegera iz pljoskice. A onda, iz paštete iskače Šimun Cimerman i veli da sam 2. (halo? kaj?, pa di su sve te silne žene? Pa bilo nas je najmanje 18 na startu??). Da je vodeća Talijanka odlučila odustati, jer joj je zlo, da sam po svemu sudeći vodeća žena na 100 milja! KAJ??? Ajme meni?! Jebeno! Meni se vtrgalo nešto u glavi. Elvir nas je namotivirao da je taj uspon na Veliki Planik peace of cake, da je sve po grebenu, samo nas poslije čeka dugi 10 km makedamski spust na Poklon. Javila sam se Carinu na mob, on je rekel da taman kreće iz Zagreba, da mu javim kad ću stić` u Polkon, da se vidimo negdje na putu… S takvom petardom u guzici, smo krenuli snažno.

532935_193269934154983_29066816_nDobro je bilo, prestizali, na kraju nisam mogla više trčati po tom jebenom duuuuuugooooom makadamu i na dnu šepajući ugledala, već?! Carina i Bernija . Fatamorgana? Ne – zbilja! Jeeeeeeeeaaaaahhhh! Grli-grli, ljubi-ljubi i do KT24 104. km (okrepa/2.tranzicija). Klopa, masaža, presvlačenje… Carin veli da su mu u organizaciji rekli da su prošle već 4žene i da nisam prva, ja velim dobro, pitam u šatoru jesu li su to sa 100 km ili milja, ahhh nemaju oni pojma sve je pomiješano. Ajme, kaj sad, kak da znam da li da se žurim, di je ona sljedeća iza mene, kaj da radim? di ću spavat, koliko mogu odmarat? Ne zna se :). Nije mi se dalo svlačit tajice pa sam navukla preko futrane NB tajice, kaj se pokazalo pun pogodak, bilo mi je vruće za popizdit nakon nastavka, na nekih 200 m uspona na Vojak sam se svukla u kratke rukave, glavu zaštitila s INOV8 GTX šiltericom (Hvala Veroniki Jurišić – čuvam je ko suvo zlato 😉 još od 2009. ), stavila tople rukavice… Počela je THE “kišica” i nekakav led koji je padao, toplo obučena (yes), taman smo nekak lijepo to odradili u šumici – velika sreća  ( jer je nekoliko ljudi odustalo zbog te ledene kiše).

Spustili se na brzaka s Vojaka di na žalost baš i nismo mogli uživat u lijepom pogledu. Na Maloj Učki iznenađenje, mala okrepa u vidu veselih poznatih lica s trekinga – hvala na pečenom batku i ostatku čokoladnih uskršnjih jaja ;).

Onda najdosadniji dio ever, ajde Balin još nekak, ali penjanje na Sisol me tako psihički dotukao da sam u 20:00 kad smo se počeli spuštat u Plomin odlučila “odletit” dolje u Plomin. Istrčali smo dionicu u pola sata, a da nisam morala paliti lampu, jer mi se ne da još i to vadit iz ruksaka (prvu sam ostavila pogreškom u tranzicijskoj vreći, zamjenska mi je bila u drybagu s obaveznom opremom, ko bu se još s tim zamarao , idemooooo, 6. brzina i pičimoooooo nizbrdoooo).

555069_193269964154980_1711251860_nU Plominu KT28 129.km (okrepa) neka bezveze atmosfera, malo smo morali tražit di su se stacionirali, svi tam nešto stoje i gledaju okolo, mislim doček – ko da smo došli na karmine :). Bila sam baš bezobrazna (ispričavam se volonterki na nepristojnosti), međutim s pravom. Meni ne treba “konobar”, treba mi podrška, navijanje, obavijesti i informacije, a toga nije bilo. Brzo smo se pomirili sa situacijom. Opet jedna cigica, malo jegerčiča, pojeli, napunili vode, crvenokosom Čehu sam udjelila kobasu i sendvič jer na okrepama nije bilo slane hrane, a to je očito uvijek najtraženija roba na trkama, jer pobogu svi imamo šećera sa sobom na tone, ali zato pametni uvijek imamo špeka i kobaja ;). Stiven Vunić mi je posudio lampu (hvala) jer se meni nije dalo vadit moju zamjensku, prva me čekala u Labinu (tranzicijske vreće su se s Buzeta vozile u Labin).

Naravno nakon svakog stajanja je jebeno teško krenuti dalje, a i crijeva se još nisu smirila. Prvo sam se išla olakšat u prirodu, mislim da je izašlo jedno 6 kg [hahahaha], barem sam se ja osjećala toliko lakše. Međutim na penjanju na Standar KT29 135km me opet stislo spavanje. Nikad kraja, di je ta kontrola, pa mučno traženje trakica u mraku, Verbnjaku su otišle baterije, pa sam na kontroli iskoristila tih par minuta za spavanje na kamenjaru (malo zažmiriš i kao glumiš da spavaš 🙂 . To spavanje je čist bez veze. Niš ne pomaže 🙂 – to znam sad. Treba leć i odspavat pola sata i krenut dalje. Onda sam još jedanput čučnula uz stazu jer nisam mogla držati oči otvorene.

Dostigao nas je talijanski bračni par sa 100 km i onaj Čeh. Skužila sam da je bolje da se počnemo brže kretat inače ću zaspat. Prestignemo ih nakon 100m i krenemo polako prema dolje, pa dublje, pa majko mila kakav je to teren, Ajme, avanture – sklisko, kamenjar, pa nemreš se uopće po stazi kretat da se ne držiš za drveće. Tražimo trakice, nikad kraja po nekakvim kozjim serpentinama. Zvoni telefon, pita Carin, dali smo već došli do sajli (WTF, sajli?!). Rekla sam mu ko da jesmo, da ovo nismo očekivali, da je ovo baš teško prolazit po noći i da zapravo nemrem pričat na mob, jer nemam di stajati 🙂 Malo niže u žbunju sretnemo slovensku trojku (drugu, s kojom smo se ganjali od Poklona nadalje). Baš su bili zabavni, stalno su radili fartleke :). Trče, trče, pa gablaju, trće, trče, pa wc, a mi stalno tu negdje. Nisu znali kud dalje, mi smo vidjeli markacije prema gore i uputili ih, kak se to sve odvijalo u kanjonu (jednom ću to pogledat po danu ;)) onda smo se kretali u svim smjerovima da bi došli do dijela di se moglo spustit po sajlama. To je trajalo poprilično dugo, jer smo išli jedan po jedan zbog letećeg kamenja iako smo se kretali po vertikalnoj zemljanoj/blatnjavoj stazi.

Nakon dugog spuštanja dolje skužimo nekakvo jezerce i gore slap. Verbjak je slučajno ugledao kontrolu, gore na stijeni. Pa se vraćamo, tražimo marke, alpinistički uspon na stijenu, kontrola je bila s druge strane vode. Za nas s kraćim nogama to je značilo preskakanje, a kak je bila noć i nisam gledala kartu mislila sam da je povratak, dolje negdje. Spustili smo se nazad i uputile Slovence, Taljana i Čeha nek samo jedan perforira da nema mjesta, a mi idemo tražit izlazak iz te rupetine (Rabac slap 250n.m.v. ispod Labina). Tražimo, ništa, uzmem Verbnjaku kartu i bijesno velim da ne zna čitat kartu 🙂 (sorry). Bila sam izmučena, psihički, jer sam se nabrijala da ću u Labinu konačno malo spavati, a i mislila sam da će nam puno manje trebati od Plomina do Labina. Naravno, od KT prek splapa je tebalo alpinistički gore po stijeni, na betonske serpentine sa stepenicama, međutim, po noći se to niš ne vidi. Ajmo sad svi opet prek stijene i slapića, pa gore. Očekivala sam neko vertikalno penjanje i to je to, ma ne. Popenjemo se s jedne strane kanjona, pa onda preko mosta na drugu stranu, pa opet serpentine gore pa nazad na drugu stranu, baterija rikava, meni više muka, nikad izać, bila sam ljutaaaa. Onda konačno izađemo na livadu, di se vide zidine od starog grada i na zidinama navijači, Carin zove.

Uff stigli smo, ali još se nisam smirila, baš sam bila na rubu. Pitam da li će mi već neko reći mogu li spavat di je sljedeća žena. Oni su svi veseli i ne shvaćaju da je ovo „iznenađenje“ od spuštanja u Rabac i penjanja u Labin KT31 142.km (3.Tranzicija/okrepa) popilo zadnju kap pozitive koji smo imali u sebi. Ma brzo smo uz zezanciju, čaj i konačno informacije sve zaboravili. “Dozvolili” su mi da spavam 30 minuta, presvukla sam se, Carin me izmasirao, popila sam čaj i začorila.

529557_272600096209724_1029244762_n

Meni se činilo da je prošlo 5min kad me Carin probudio da „moram“ dalje, ma neee, kaj već? Oblačenje je bilo koma, bilo mi je zima za popizdit. Opet sam se obukla ko medo, iako sam znala da ću se brzo počet svlačit kad se počnemo penjat na Oštri KT33 151.km. Penjali smo polako, nešto smo malo i izgubili put, tražili trakice, ono! Kretanje  – „nikud-nikam” :D. Opet sam išla na wc, olakšala se, međutim u PM opet mi se spava, opet vidim u svakom balvanu, panju, granama razne životinje, našeg Bernija, mačka Peru, medvjede, pasavce, zelene ježeve, haluciniram već zadnjih 20 sati… Opet malo sjednem kod spusta s Oštrog, nemrem dalje, jer mi se manta i bauljam. Onda sam odlučila da ću trčati sve kaj se u ovakvom stanju tračati može, jer do cilja je još “tako malo,” (cca 13km) jedino tako se može kretati, a da ne zaspeš. Do Skitače KT34 156.km nikad kraja, trčiš, trčiš, a slika uvijek ista, nikako da se približi slika na horizontu :). Prestigli smo “fartlek slovence”, prošli smo kraj njih ko Kejžar pored Žane na LJ maratonu ;). Probali smo i odtrčati dolje do Crne punte  160.km. Majko mila, kako je to dugačko u ovakvom stanju – pa izgleda ko da se spuštaš u utrobu zemlje…. Od silnih halucinacija ja sam na svakom zavoju brijala da smo fulali – iako je i ta dionica već bila na jednoj od trek trki i ja točno znam di sam, ali ono – mozak ne funkcionira… Jako malo još do cilja, a nikad kraja. Svaka minuta se vučeeeee… Joooš malooooo! Telefonom probudim Carina, s Bernijem su nas pričekali uz cestu kod ulaza u betonaru.

Još par sto metara i cilj u Koromačnom 165 km, 6000 m uspona i toliko spusta, 34h2min…. Ajmeeeee, konačnoooo! Ne trebam ni govorit da se već nakon par sekundi u cilju ne osjeća nikakav umor, slike govore drugačije :D, da od euforije, endorfina i adrenalina misliš da možeš ovako nastavit danima…. Prehebeno – čista ovisnost :D.

150440_272601479542919_548809511_n

Da, pobjedila sam, na mojoj prvoj „stomajlerici“ – PRVO PA MUŠKO! Neplanirano, neka vas ne ćudi da sam se ipak interesirala na stazi i borila za plasman u tijeku trke – to je normalno, ne propušta se prilika – ali neću za to „krv pišat“ 😉 Ako mogu onda napravim sve optimalno za dobar plasman u tom trenutku. Isplatilo se!

Organzacija je bila za +4 od 1-5. Poslije trke su nam poslali upitnik kao i na većim stranim trkama šta bi se moglo promijenit na bolje. Ove 2014. godine su mislili baš na sve – na volontere koji su većinoma iz trkačkog miljea, na slanu hranu, na poredak u tijeku trke, još bolja označenost staze,…

Informacije o utrci: 100 milja Istre

[box type=”note” align=”alignleft” ]Jedva čekam, 11. travnj 17:00, Labin, dužina: 166,6 km, D+: 6936 m, D-: 7214 m. Najviša točka: 1400 m.n.m., najniža točka: 0 m.n.m. Cilj: Umag. Time limit: 48 sati (nedjelja, 13. travnja do 17:00) I što je najbitnije: 4 The North Face Ultra Trail du Mont Blanc kvalifikacijska boda. [/box]

 

Fotografije: privatna arhiva, 100 milja Istre (© Dejan Hren), Goran Vedernjak. Hvala.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedintumblrmail


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *